Kontinuirana stigma vezana za zavisnost dugo je problem u našem društvu. Ali Rachel Bannister piše o svom razočarenju što je stigma prisutna čak i u zdravstvenim ustanovama.
Zavisnost je nešto što se dešava drugima, zar ne? Ne obrazovanim ženama srednje klase poput mene. Pre nego što je započela moja borba sa zavisnošću, stereotipni prikazi osoba koje nemaju volju i odlučnost da „samo kažu ne” iz osamdesetih godina, sumirali su moj pogled na ovisnost.
Stoga nije ni čudo što, kako sam se približavala srednjim godinama, nisam ni pomislila da bi psihoaktivne supstance, bilo ilegalne ili na recept, mogle da postanu problem za mene. Nikada nisam zamišljala da ću se suočiti sa tako jakim, nepodnošljivim emocionalnim bolom, da će upotreba zelene tečnosti lošeg ukusa postepeno postati normalan deo moje svakodnevice. Ili da ću biti prisiljena da je uzimam sve češće i sve više u tako velikim količinama da ću se jednom probuditi na odeljenju za reanimaciju u našoj lokalnoj bolnici.
Kontinuirana stigma vezana za zavisnost u našem društvu već je dugo problem. Ali nisam očekivala da će stigma i nerazumevanje sa kojima sam suočena u društvu biti prisutni čak i u zdravstvenim ustanovama.
Od komentara koje sam dobila poput „budite oprezni sa narkomanima poput vas“, do nemogućnosti ili nespremnosti da uspostave kontakt očima, neka moja iskustva u zdravstvenim ustanovama ostavila su me sa takvim osećajem sramote da sam postala još odlučnija da sakrijem situaciju u koju sam očigledno samu sebe dovela. Ovakvi slučajevi samo su produbljivali sramotu i potrebu za skrivanjem koje sam osećala vezano za moje, sve opasnije ponašanje, i naterali su me da pomislim da je to nešto što moram sama rešiti ili trpeti.
Na početku moje zavisnosti osećala sam kao da nema nikoga ko je pokušao da razume moj osećaj bola. Niko od zdravstvenih radnika koji su me videli nisu mi pokazivali empatiju i saosećanje koje mi je tako očajnički bilo potrebno. Verujem da je postojalo neizgovoreno očekivanje da bih nekako morala imati u sebi sposobnost da savladam zavisnost. Ipak sam imala dom i partnera.
Pa šta bi mi onda pomoglo?
Kao i svako ljudsko biće sa problemom zavisnosti, nisam namerno izabrala ovaj opasni put i nemam, kao što mi je jednom sugerisano, „zavisničku ličnost“. Verujem da se zavisnost rađa iz velike patnje. Za mene je tečni temazepam bilo očajničko i krajnje destruktivno sredstvo za ublažavanje velike unutrašnje boli i trauma. Ublažavanje bola za ono što ja opisujem kao osećaj “rupe u duši”.
Za mene bi rana intervencija bila prostor i vreme da se razvije terapijski odnos sa lekarom. Krucijalni „kontinuitet nege“ od strane veoma iskusne i kvalifikovane osobe sa kojom možete izgraditi odnos poverenja. Nažalost, ne samo da se usluge za tretman zavisnosti suočavaju sa brutalnim ”rezovima”, već se suočavamo i sa surovom stvarnošću da je broj mesta za obuku psihijatara koji se žele specijalizovati za oblast zavisnosti trenutno najmanji u poslednjih 15 godina.
Nesumnjivo, ja sam imala sreće. Uz podršku voljenih osoba koje su se zalagale za mene, upućena sam u specijalističku službu za tretman zavisnosti gde mi je kvalifikovano osoblje pružilo saosećanje, razumevanje i tretman koji mi je na kraju spasio život.
Tu sam doživela „zlatni standard“ usluga za zavisnost. O meni se brinuo specijalno obučeni medicinski tehničar koji me je uvek gledao u oči i koji je razumeo moju bol. Pomogao mi je da shvatim da moja zavisnost nije „ko ja jesam“, već samo „gde se trenutno nalazim“ i to je značilo da postoji nada u budućnost.
On me je odvezao na prvi sastanak sa psihijatrom, gde sam bila licem u lice sa lekarom čiji su neosuđivački stav i mirna pojava za mene značili da se više ne suočavam sa poniženjem stigme i srama. Reči koje je tog dana izgovorio sažimaju ono što mnogi od nas žude da čuju u našim najmračnijim danima:
„Potrebna vam je samo ruka koju ćete držati kako bi se izborili sa ovim.“
Osobe poput mene, koje su imale dovoljno sreće da budu upućene i primljene na tretman specijalizovanih timova za zavisnost, treba da adresiraju i koren problema. Verujem da nam očajnički treba revolucija u terapijskim opcijama, sa posebnim naglaskom na rešavanje trauma. Za mene, to nije bila tradicionalna „terapija razgovorom“ ili psihoterapija koja je bila ključna u sprečavanju recidiva, već manje poznate intervencije, uključujući desenzibilizaciju i reprocesuiranje pokreta oka (eng. Eye Movement Desensitization and Reprocessing-EMDR) i Parkova terapija unutrašnjeg deteta (eng. Parks Inner Child Therapy-PICT). Otkrila sam da je potrebno zaceljivanje starih rana, od kojih neke potiču još iz mog detinjstva, i zato je glas ličnog iskustva toliko važan ako želimo transformisati zdravstvene službe.
Zavisnost se može dogoditi bilo kome od nas. Moramo odbaciti štetne stereotipe i pravilno investirati ne samo u medicinske tehničare i neuropsihijatre specijalizovane za oblast zavisnosti, već i u efikasnu terapiju koja će isceliti rane zbog kojih se mnogi okreću disfunkcionalnim i naposletku opasnim mehanizmima suočavanja.
Izvor: https://blogs.bmj.com/